Serbian Holocaust

Estera Ristić, March 26, 2012, Belgrade

Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Ja sam Ristić Estera, rodjena Kapaš. Rodjena sam 1940. i vrlo malo se sećam tog ratnog perioda. Moj otac se oženio mojom majkom Jevrejkom, ćerkom udovice Kraljevske vojske. Na potpis i saglasnost moje bake oženio je moju mamu koja je imala šesnaest godina. Preveo je u katoličku veru i tako se mama spasila i doživela je duboku starost. 

Ja sam rodjena 1940. i uoči bombardovanja tata je nas jednostavno spakovao sa bakom zajedno i preselio kod svojih roditelja u Bačku koja je tada bila Madjarska. On je onda pao u zarobljeništvo, ali je bio od onih Madjara koje su Nemci posle 1943. ili krajem 1942. puštali kućama. Nisu ih zadržavali u zarobljeništvu. U medjuvremenu su u Senti potkazali baku - familija Kapaš krije Jevrejku i baku su 1943. odveli. Ja mislim da su to bili ti njilaševci, crnokošuljaši. Na žalost, vidim da su se opet pojavili. 

Tada je tata nas opet spakovao i svojim kolima prebacio u Budimpeštu gde je imao vilu u Budimu. Neverovatno je kako je on neke stvari predvideo. On je kao krtica vukao u tu kuću u Budimu gde je stanovala bakina sestra, isto Jevrejka. Bila je profesorka francuskog i engleskog jezika. Od mamine mame sestra. Kada kažem baka pričam samo o maminoj majci. Ona je bila u toj vili i nju na žalost tata nije mogao da spase. Preko noći su došli po nju i odveli su je, ali mi smo ostali pod lažnim imenom. 

Mama je bila trudna i moj brat se rodio 1944. u podrumu bolnice za vreme najžešćih uličnih borbi u Budimpešti. Mamine trudnoće se ne sećam, ali se sećam te tetke koja je sa mnom htela da razgovara samo na francuskom da bi me naučila francuski. Nije predvidela da neće stići da dovrši tu moju edukaciju. Neke reči su ostale, recimo la poche - džep, ou en ma canne? - gde mi je štap, toga se sećam. Inače francuski posle nikada nisam učila. 

Devet meseci smo bili u podrumu sa bratom bebom u podrumu te vile koju  je tata uoči rata već snabdeo. On je tokom noći odlazio gore u stan i pekao hleb i kuvao ručak. A vrlo dobro se sećam te Nove godine - na podrumskom stepeništu sam gledala kako je tata preko noći napravio Sneška Belića. U Budimu su same vile, barem je tako bilo tada. Jedina velika zgrada je bila zgrada gimnazije koja je bila od nas udaljena nekih petsto metara. To je bila visoka zgrada od tri, četiri sprata i odande su nas Nemci gadjali. Ko god se pojavi u dvorištu gadjaju, a sneg beli se, sve se vidi. E, kada su uništili Sneška Belića sećam se da sam toliko plakala. Izrešetali su ga i tata me je u poslednjem trenutku povukao dole da nas neki rikošet ne pobije. Znam i da su grejali sneg da bi nas okupali. Tih detalja se sećam iz Budimpešte. Devet meseci smo bili u podrumu.

- Šta se dešavalo za tih devet meseci? Zbog čega ste se krili u podrumu a niste bili u samoj vili?

Zbog uličnih borbi. Sve vreme tokom tih devet meseci su bile nevidjene ulične borbe u Budimpešti, dok Rusi nisu, što se kaže, i poslednjeg Nemca isterali iz Budima. Budim je ostao dugo Švabama kao utvrdjenje. 

E sad, znate kako, saznanje o ostalom delu familije je meni došlo tek kasnije, to da sam imala i tetke i stričeve i braću od tetaka i od bake i tako dalje. Nikoga živog mi nismo zatekli u Beogradu jer od  porodica Levenzon, Švarc i Konvajs nikoga više nije bilo.

- Možete li da se vratite na taj trenutak kada su Vam odveli baku? Kako je to izgledalo, imate li to sećanje?

Ja se kao dete sećam užasne lupnjave. Oni su kundacima udarali na vrata, na kapiju. Oni su do te mere lupali tim kundacima da se cela kuća digla.

- To je bilo u sred noći?

Zora je bila. Pokupili su je, da li je ona jadna nešto ponela ili nije ponela ja toga ne mogu da se setim, ali se samo sećam njenog lika. Oni su upali u kuću i dedu su prvo stavili uza zid. "Vi krijete Jevrejku!" On  je to negirao i negirao. "A ko Vam je to?" Srećom nisu povezali mamu i baku, da su ćerka i majka. Baku su odveli . Već je bilo videlo. Bilo je proleće ili leto.

- Kako se baka zvala?

Kornelija.

- I šta ste saznali posle o baki?

Dugo još kako smo se vratili iz Budimpešte mama je dobijala vesti da je baka preživela, da je u Aušvicu i da je preživela. Posle oslobodjenja oni koji su se vraćali kući tvrdili su da su baku videli živu, da je pomagala, da je šila i da je bila jako aktivna u logoru. Ona je bila relativno mlada - ako je mama imala osamnaest godina kada je mene rodila, znači da otprilike kada je baka otišla nije imala ni četrdeset godina. Bila je mlada žena. Medjutim, nikada se nije pojavila. Mama ju je tražila po celom svetu preko Crvenog krsta. I ne samo nju, nego celu familiju. Od Izraela do Amerike. Moj tata je u stvari bio jako uporan da nadje nekoga. Voleo je tu familiju i govorio im je, posle mi je tata pričao, da krenu negde ili u Srbiju ili u Madjarsku, bilo gde. Ali, ne! Oni su Beogradjani, oni su Srbi, a to što su jevrejske veroispovesti to je njihova lična stvar. To su bili bankari, pravnici, nisu to bili neuki seljaci. Niko, kamen na kamenu nije ostao.
- Kada su baku odveli, njegovi roditelji su ostali tamo a tata je vas pokupio... Tata kada je čuo...On se ubrzo tada vratio iz zarobljeništva.

- Gde je bio u zarobljeništvu?

U Nemačkoj. E sad, ja sam zaboravila gde je tata bio, ali nije ni bitno. Zna se istorijski gde su bili ti bački vojnici Madjari zarobljeni. Oni nisu stigli ni do granice Jugoslavije, već su bili pohapšeni u Šapcu kao vojska Kraljevine Jugoslavije. Tata je već bio odveden kada su baku odveli. Da je bio tamo, mislim da je ne bi odveli.
Kada su baku odveli tada sam imala već četiri godine. Sećam se da smo se vozili fijakerom, a to je velika stvar. Posle dva dana su mene i mamu pokupili i odveli u Opštinu da nosimo žute trake.

- Ko vas je poveo?

E sad, ko je bio, verovatno ta ista banda koja je i baku odvela. E, onda je deda napravio veliki cirkus. Kakav je bio energičan, srce moje! 

- Kako su se zvali deda i baba?

Aleksandar, to jest Šandor i Etel. Kapaš Šandor i Kapaš Etel. On je stvarno divno pevao u crkvenom horu i kod njega nikada nije bio nikakav problem ni vera ni jezik, ni narodnost, ma ništa. Stvarno je bio veliki čovek. Tada je u Opštini napravio veliki cirkus. Kako on koji je veliki hrišćanin i veliki katolik, koji crkvi donira, bio je industrijalac, kako da njegova snaja bude Jevrejka! "Vi niste normalni!", i tu je lupio šakom o sto, pa šta bude bude. Tako nas je vratio kući bez traka. Sećam se da se tata ubrzo posle toga vratio i onda nas je pokupio i odveo za Budimpeštu.

Mama se tada porodila pod tudjim imenom i prezimenom, brat se rodio pod tudjim prezimenom.

- Da li se sećate prezimena?

Ne, mama nam nikada nije rekla. Sećam se samo da je mama imala mleka kao švajcarska krava, Bože mi oprosti, i da je ona muzla, ali verujte mi, na litre mleka. Nahrani mog brata, meni napravi belu kafu od tog mleka i valjda sam zato i bila toliko zdrava celoga života, i onda tata noću raznosi mleko po podrumima ostaloj deci čiji roditelji nisu imali šta da jedu.

- Tih devet meseci tako živite i dolaze Rusi i osobodjenje.

Sreća u nesreći je da nema nacije koju zub ne zaboli, a moj otac je bio zubni lekar. Prvi Rus koji je upao u kuću kaže: "Baćuška, zub!", tata kaže: "Zini" i stavi mu veštačku krunicu na zub. Taja je bio poliglota i lako se sporazumevao. Krunica se sija, Rus sav srećan. Posle ne pitajte! Od vašaka se nismo mogli odbraniti. Imala sam dugačke dve kike debele kao ruka. Mama je morala da mi odseče kosu. Bila sam puna vaši jer kad me Rusi vide!  Kažu da sam bila lepa kao lutka. Oni su nas u neku ruku i spasili jer su donosili hranu zbog nas dece. Tati nisu dozvolili da ide na onaj prinudni rad na koji su svi išli u Budimpešti. Nije imalo veze da li ste lekar ili zemljoradnik. Svi su išli da podižu fabrike, tu nije bilo priče ni govora. Tata je to izbegao. Počeo je, ali su ga Rusi vratili kući pošto više vredi tu u komšiluku. Ruska baterija je bila blizu naše kuće, tako da su oni dolazili kod nas kao kod svoje kuće. Sećam se da su me nosali, kažem Vam da sam bila puna vašaka, jedva smo ih istrebili. 
Tata je sa tim Rusima i njihovim komandantom bio jako dobar. Kada je oslobodjena Budimpešta i kada se situacija kako-tako stabilizovala i u Budimpešti i u Jugoslaviji Rusi su nas džipom prebacili do jugoslovenske granice gde su nas bukvalno izručili. Ne znam kako je deda saznao da će nas Rusi baš na tom mestu na granici izručiti, ali nas je čekao sa kolima i konjima. Onda smo kod bake i deke jedno vreme bili u Senti dok se tata nije snašao za posao. Moji su hteli da se vrate u Beograd, ali nismo imali gde da se vratimo ni na šta da se vratimo.

- Šta je bilo sa Vašom kućom? Bila je bombardovana?

Bila je bombardovana, a drugo je sve bilo konfiskovano. Posle, tek posle velikih borbi krajem pedesetih godina se tata izborio na nasledstvo, odnosno na pravo na kuću u Vlajkovićevoj. Mama je dobila onaj idealni deo, ceo prvi sprat. To su bila dva stana od po osamdeset kvadrata. Jedan je bio moj, jedan bratovljev, a i naš dalji brat iz Švedske je isto dobio tu stan. Sve ostalo je bilo oduzeto.

- Opet da se vratim na Budimpeštu. Je li tata uspevao nešto da radi i zaradi ili ne?

Ne.

- Kako su se snalazili?

Pa kažem Vam da je on kao krtica dovlačio u taj podrum koji je bio snabdeven od A do Š.

- Znači za sve vreme dok ste bili tamo je bilo dovoljno hrane?

Sve vreme. Da Vam kažem, oni su živeli isposničkim životom jer smo imali i služavku tetka Anu koja je bila debeljuca i naravno da je nismo izbacili na ulicu nego je bila sa nama. Kada smo krenuli u Budimpeštu u taj beg, onda su mi deda i baka, ja sam prvo unuče u familiji, dali jedno malo crno pile i štene dobermana od dva meseca. I koka i štene su preživeli sa nama. Koka se nije vratila u Jugoslavju, ali doberman jeste. Džoni jeste. Već je bio veliki i mator i živeo je sve do mojih gimnazijskih dana. Koka je nosila svaki dan po jedno jaje i onda dodje i sedne na krilo toj tetka Ani i kljuca joj zub. Imala je jedan zlatan prednji zub i koka joj kljuca taj zub. Toga se sećam kao da je juče bilo. Kao da veli - ja sam ti snela jaje, sada ti meni daj zrno kukuruza. Na kraju je verovatno završila u supi. To je bila vila sa dva ulaza. Glavni ulaz je imala tetka, a mi smo imali sporedni ulaz. Tata je preko noći popravio krov koji je bio izrešetan da bismo mi mogli kada izadjemo iz podruma da živimo u kući. Sećam se da je u toj jednoj sobi bila i spavaonica i ordinacija. Nije bilo lako sa malom bebom. Moj brat je bio rahitičan i nikakav, sačuvaj Bože. Sećam se još jedne situacije koja je bila simpatična.  U svakom zlu ima nečeg i lepog i dobrog. U tom silnom zajedništvu, zapatili su se i miševi i tati je u džep belog mantila upao jedan miš. E, tog miša smo gajili. U stvari, ja sam ga gajila u vitrini. Ne mogu da kažem da sam se kao dete zlopatila. Nisam zaista ni jedan dan. Posle ni u Kanjiži. U stvari, najteži su mi bili gimnazijski dani u Beogradu.

- Zašto?

Mama je pošto-poto htela u Beograd. Ja sam navikla da živim u kući, a mi smo se doselili na Zvezdaru u zajednički stan koji je bio dvosoban. To su zidali montažne zgrade, kao da su ih izbacivali iz helikoptera. Sve cik-cak ulice, ne možete broj zgrade da nadjete, ništa. Tako je to naselje izgledalo. To su bile zgrade sa dva ulaza, sa dva dvosobna stana i tu smo bili u jednoj paklenoj zajednici. Uz to i poljski wc. Šta da Vam kažem! To je bila 1955-56. Tu zimu neću nikada zaboraviti. Na proleće su doveli vodovod i kanalizaciju na Zvezdaru, ali to blatište, to smetlište. Ma kakav Beograd, smučio  mi se. Ja Zvezdaru ne želim da vidim više nikada u životu. Ali ta mamina upornost da dodjemo u Beograd, kao u "Ko to tamo peva" - za Beograd, za Beograd, crkla-pukla za Beograd. Ja mislim da je to mog oca i koštalo života.

- Vi ste u Budimpeštu došli 1943? Krajem 1943?

Početkom 1943, a vratili smo se  krajem 1946.

- I niko od Vaše porodice sem Vaše najuže familije nije preživeo?

Niko. Osim tatine familije niko živ. Niko, niko. Ostala su samo pusta sećanja. Sada kako je mama umrla nemam više sa kim da se sećam. Brat mi je rodjen 1944. On je bio klinac, a i pogotovo muška deca se ni posle ne interesuju.

Ja sam završila madjarsku malu maturu i onda su me upisali u Suboticu u srpsku gimnaziju. Tu sam isto doživela jako ružne stvari. Šovinizam. Šta će Madjarica u srpskoj gimnaziji. Samo sam madjarski znala. Madjarski i nemački. Kada smo došli u Beograd, ja sam na polugodištu prešla u Šestu gimnaziju i tu je već bila neka druga priča. Ovde se deca u mom razredu nikada nasmejala nisu, grimasu nisu napravila na sve moje izvaljivanje. Ja sam odlično govorila što se tiče melodije srpskog jezika, ali sam se gadjala padežima i rodovima. I sada, recimo, kada sam uzbudjena, a to verovatno ide i sa starošću, desi mi se da pobrljam.  Nikada ta deca nisu ni jednu aluziju napravila na moje brljotine u govoru. Srpkinja je mogla da me obori da nikada ne završim gimnaziju, ali su me uvek propuštali. Imala sam problema sa profesorima gde je bilo narativno izražavanje, ali su mi pomagale drugarice da preko engleskog i nemačkog učim srpski. Nije tada bilo privatnih časova jezika, morao si da se snadješ kako umeš i znaš. 

Što se tiče mame i mamine familije jako mi je žao što ne znam...U svakoj familiji ima neka priča. To su mamine tetke i teče i braća od tetaka. Obojica su bili studenti. Jedan je bio oženjen. Ne znam čak ni šta su studirali, toliko mama nije htela da priča o njima. Verovatno da joj je bilo teško da o njima priča, ali je meni ostala jedna velika praznina u životu. Ja po prirodi nisam od onih koji će da Vas pitaju koliko dece imate, gde živite, kolika Vam je plata. Nikad nikoga nisam ispitivala.Što ste mi rekli, rekli ste mi, što niste neću da pitam. Ali, mamu sam milion puta pitala. Nikada nisam dobila odgovor. Zadnji put kada je ostala udovica, pošto se dva puta udavala, očuh mi je bio astronom, preseljavala sam je sa Zvezdare na Dorćol i tom prilikom su izvirale stare slike njene jevrejske porodice. I onda sam krenula - mama, pa ko je ovo, pa ko je to. Pa to ti je tetka. Pa koja tetka, pa čija sestra? Bakina rodjena sestra. Pa koga je ona imala? Dva sina. Pa jesu li imali decu? Kako su se zvali? Ja to ništa ne znam. Jednostavno je odgurnula fotografije i nije htela ništa da mi govori o celoj porodici. A posle u Beogradu u krugu u kome sam se ja kretala nije se postavljalo to pitanje, nije se o tome razgovaralo da bih našla nekoga ko ih je poznavao. Tako nisam došla ni do kakvog saznanja o široj familiji. U stvari, to nije toliko ni šira familija. To je bakina sestra, deca, muževi. Deda Konvajs Ignjac je rodjen u Rumuniji. I mama je rodjena u Rumuniji. To je isto velika familija. Pojma nemam šta je sa njima. Zna se da je jedan od sinova moga dede iz prvog braka otišao za Izrael, ali nikada se nije odazvao na nikakav dopis Crvenog krsta ili nečeg drugog, nikada se nisu odazvali. Kasnije sam imala vezu sa Izraelom jer se tatina mladja sestra koju je on školovao i odgajio i koja je živela sa nama udala 1949. sa Jevrejina i otišla za Izrael. U Izraelu imam brata i sestru od te tetke koja je umrla, ali nikada nismo uspostavili kontakt. Oni za to nisu imali ni želju ni volju. Moja ćerka je bila u Izraelu sa asamblom "Kolo" u kome je igrala i upoznala ih je, ali nikada nisu odgovorili na moja pisma. Jednostavno je prekinuta nit.